Ne veruj im kad ti kažu da ne možeš!
Da li se i tebi stalno smenjuju rečenice u glavi kako nisi dovoljno dobra, da sve radiš pogrešno, da ti je samo nečija volja, nečiji život, nečiji izgled, nečije nešto. Konstantan glas u glavi koji nam samo skreće pogled na mane i nedostatke. Da se ne lažemo, trava je uvek zelenija u tuđem dvorištu. Uticaj okruženja u kom živimo i uverenja koja su nam tokom odrastanja usađena uveliko definišu naš život, ako ne nađemo snage da im se odupremo ostajemo u začaranom krugu nezadovoljstva ceo život.
Tokom odrastanja upijamo sve iz naše okoline. Do dvanaeste godine smo najsugestibilniji. Naša podsvest je tada najotvorenija i spremna za prihvatanje i učenje svih obrazaca. Najveći broj uverenja stičemo u tom periodu, ona nas definišu, koče i sputavaju u odraslom dobu. Svaka proživljena emocija, informacija, stanje naše ili naših bližnjih zapisano je i zakopano duboko u našoj podsvesti. Na osnovu tog skupa koji je pothranjen u našoj internoj memoriji mi donosimo trenutne odluke i odlučujemo kako ćemo da živimo naš život. Zar to ne zvuči tako lepo, čitav naš život krojimo kroz ružičaste naočare jednog nevinog bića, neiskvarenog deteta koje posmatra svet kroz igru i sreću, jer dečije godine su ispunjene samo bezbrižnošću i mirom. lli možda baš i nije tako?
Ako sve što doživimo, vidimo i razumemo pothranjujemo u našoj podsvesti onda tamo možda nisu pothranjene samo lepe stvari, možda se tamo kriju i strahovi i emocije koje nikad nismo mogli da razumemo jer nismo dobili objašnjenje šta one znače. Da li to znači da svaka naša emocija koja je od strane odraslih protumačena na pogrešan način i nama objašnjena neadekvatno predstavlja vid traume i set uverenja na kojima se zasnivaju današnji strahovi. Zamislite sebe kao malo dete od 6 godina koje tek uči šta je život. Koje nema svest o socijalnim normama, lepim manirima, društveno prihvatljivim stvarima i o svemo onome o čemu se odrasli opterećuju većinu svog vremena. Kakav je samo neizbrisiv trag na vas ostavio smrknuti pogled vašeg roditelja ili zvuk neodobravanja na vašu bezazlenu reč ili pokret koji ste napravili ili kakvu zabunu su u vama izaizvale kontradiktorne informacije koje ste dobijali od spoljneg sveta. Neki su bili imuniji na ove stvari pa su ih lako prihvatali i lečili, neki su bili više skloni sugestijama i analiziranju pogrešnih stvari, a neki su samo postali maheri za prikrivanje trauma i zakopavanje sebe duboko unutar sebe samih.
Ako čitaš ovaj tekst znači da se u tebi pokrenuo trenutak buđenja.
Prekretnica u životu se dešava u treptaju oka i obično izaziva momenat „Otkud sad to?“ To je onaj nemi krik iz grla upućen svetu.
Sve u šta smo verovali prestaje da postoji, koža u kojoj stolujemo godinama postaje tesna, reči kojima se služimo postaju besmislene a pogledi nas više ne dotiču. Odjednom počinjemo da vidimo svet oko nas. Boje postaju stvarne, osećaji se promaljaju iz dubina a emocije počinjemo da prepoznajemo. Obraćamo pažnju na svaku senzaciju u telu i prihvatamo svaku njegovu sugestiju. Odjednom, više ne robujemo pravilima i moranjima. Život nekako postaje lakši dok mi samo živimo u njemu bez stega , pravila i nametanja obaveza.
Postajemo življi, otovreniji, nasmejaniji, podižemo vibraciju na viši nivo i postajemo magnet privlačenja lepog. Komplimenti sa svih strana postaju svakodnevnica, sijamo nekim posebnim žarom a ljubav izbija iz svake naše pore.
Prigrli taj trenutak i drži ga se čvrsto. Predstavlja momenat tvog drugog rođenja i nemoj ga nikad zaboraviti jer će ti upravo on dati snagu da nikad ne odustaneš na svom putu promene ka novom životu koji si za sebe odabrala.
Naša uverenja, naš um i naš ego su čudna stvar. Ne vole promene i uvek žele da se drže poznatog. Zona komfora je mesto koje im najviše odgovara i gde se osećaju svoji, i u stanju su da se služe svim prljavim trikovima da ostanu tu gde jesu zauvek. Ne dozvoli im da te pobede, znaj da si ti jača od svih tih glasova u svojoj glavi. I ako ćeš na svom putu promene nailaziti na brojne spoljašnje prepreke zapamti da najveći neprijatelj u tom procesu si ti. Poželećeš dosta puta da odustaneš. Padaćeš i ustaćeš još mnogo puta, imaćeš trenutke kada ćeš se pitati „Ima li ovome kraja“, sve će ti izgledati beznadežno ali ti ćeš opet ustajati i nastavljati dalje sa istim žarom kao i onog prvog momenta nakon buđenja. Kada jednom kreneš na put promene, sa njega više nikada nećete sići, jer kada jednom iskusiš lepotu promene sa svakim izazovom ćešse uspešno boriti jer znaš šta te čeka na kraju putovanja. Ako ikada budeš usamljena na tom putu i odbačena od strane svojih najbližih, drži se čvrsto svojih stavova, jer onaj ko te voli ne može da ti zameri ako hoćeš samo najbolje za sebe.
Ne veruj im kad ti kažu da ne možeš!