Neko ko je hedonista u duši i ko voli hranu celim svojim bićem, ko toliko vremena provodi razmišljajući o hrani, kuvanju, ukusima koji se prožimaju na vhu jezika golicajući nepca dok samo razmišljam kakvog će ukusa biti novi recept koji smišljam, ne mogu a da se ne zapitam koja je to najbolja ishrana na svetu koje bi svi trebalo da se pridržavamo kako bi doživeli 100+ godina?
Pre dijagnoze insulinske rezistencije nisam ni znala da postoje makro i mikro nutrijenti. Da su nam za energiju, rast, razvoj i obavljanje vitalnih funkcija neophodni ugljeni hidrati, masti i proteini i da pored njih su vitamini i minerali od krucijalnog značaja da naša tela budu vitalna, zdrava, energična i da se osećamo opet kao dete od 10 godina.
Nekada je za mene hrana bila samo hrana. Nešto što unosim u sebe kada sam gladna, srećna ili tužna. Trebala je samo da bude u pravim količinama i pravog ukusa, što masnija i začinjenija. Da probudi sva čula, obezbedi skok dopamina, zadovolji prazninu stomaka i zagreje telo do neslućenih jačina.
Ja sam oduvek bila školski primer osobe koja ima dobru predispoziciju za razvoj nekog metaboličkog sindroma, samo što tada nisam ni znala za postojanje tog pojma, a još manje dijagnoza.
Sigurno imate svi onu osobu u okruženju koja samo o hrani priča. Stalno nabraja gde je najbolje klopa u gradu, koji ukusi sa čime moraju da se slažu, koja ispušta uzdahe dok jede ili joj prosto sjaje oči kada gleda u hranu. E, to sam sve ja. Možete slobodno da zamišljate sliku kučeta koje stoji pred izlogom pekare zagledanog u mirisne kiflice i burek isplaženog jezika dok mu bale cure iz usta i poredite ga sa mnom, nećete mnogo pogrešiti, osim što bi se ker postideo da ga neko vidi u tom stanju.
Za nekog ko toliko voli hranu, zanimljivo je, ali nikad nisam bila gojazna. Imala sam ceo život par kilograma viška, finu količinu salceta ali nikad prekomernu i zabrinjavajuću kilažu. Verovatno je to i razlog zašto se nikad nisam preterano brinula o zdravlju. Da sam dostigla 100 kg na 154 cm visine, možda bih ranije pljeskavicu zamenila salatom. Srećom, to se nije desilo, jer sve se dešava kad treba u najboljem trenutku za nas.
Kao što sam već rekla, a volim da koristim trenutke da stalno to podsećam sebe, ali jednog prelepog dana 2019 godine imala sam tu čast da saznam svoju prvu dijagnozu na kojoj sam svakim danom sve zahvalnija i zahvalnija. Zahvaljujući njoj sam se dosta promenila, odrasla, naučila i počela da usavršavam sebe. Težak i dug put je pređen za tih 5 godina, a ja ni 5 minuta ne bih promenila da imam moć da vratim vreme unazad.
Kao neko ko je štreber, ali i kampanjac, kod mene sve mora sad i odmah, po mogućstvu da bude gotovo za juče. Toliko apsurda na toliko maloj zapremini mene. Ne možete da zamislite koliko sam drastičnih odluka po pitanju ishrane donela po modelu „s neba pa u rebra“. Čim mi se nova ideja o ishrani rodi, već sam na pola puta do prodavnice u impulsivnoj kupovini novih namirnica i izbacivanja sve hrane iz stana koja više nije prikladna. Prošla sam put od celovite ishrane, hrono, keto, low carb, balansirane ishrane, AIP protokola a nešto se smeši brk i kaže da će uskoro biti i Karnivor na isprobavanju. Kada nekoj osobi koja je jako sugestibilna kao ja, kažete da se „razbolela“ zbog lošeg izbora hrane teško je da se oslobodi uverenja da hrana više nije problem. Sada možete malo da nazrete problematiku odakle toliko različitih ishrana.
Taj strah o bolesti i kratkoći života je u meni jako prisutan. Verujem da su svi strahovi dobri, ali najbolji su oni koje prevaziđemo i uzdignemo se iznad njih. Znam da ću jednog dana uspeti da se izlečim od ovog koji je jedan od izazovnijih za mene, ali za to moram čekati pravi trenutak, jer dok još imam koristi od njega on mora biti prisutan.
Posle svih ovih ishrana koje sam doslovno osetila na svojoj koži, bio je trenutak da se zapitam koja je to ishrana najbolja za većinu ljudi koju treba da prate do kraja života, koja im neće biti naporna nego će je se sa zadovoljstvom pridržavati i implementirati u celu porodicu. Nećete verovati, ali odgovor je jako jednostavan i sve vreme je pred nama, „Srpska tradicionalna kuhinja“.
Znam, znam. Skeptici su već počeli da se pitaju „Je l ova normalna? Pa zbog sarme i pijem glukofaž“. „Pa ova je sigurno pala sa Marsa“. „Ako je ova normalna, ubio me Bog“ i ostale fraze i poštapalice koje koristimo u našem prelepom Srpskom jeziku. Ali ako malo zastanete i dobro se zapitate videćete da iapk ima smisla ova moja rečenica.
Svi imamo prava na mišljene tako da Vam ovo neću uzeti za zlo, a i ja samo ovde pišem svoje mišljenje, vaše je da li možete da ga prihvatite ili ne.
Svi vi, koji ste Insulinsku rezistenciju dobili zbog loše prehrane i lošeg životnog stila, stvarno sa malim promenama u svakodnevnici bez muke i bez odricanja lako možete da postignete željene rezultate i okrenete tok bolesti (postoje različiti razlozi dobijanja insulinske rezistencije o kojima ćemo pričati u narednim temama, ali to nije ova, u ovoj ćemo pretpostaviti da je problem samo hrana).
Za početak sam odvojila samo 10 glavnih pristupa zašto je Srpska tradicionalna kuhinja IR friendly. A ja ću vas sad ostaviti da razmišljate o njima, a za moje mišljenje na svaki od njih očekujte nove teksove na blogu u narednim postovima.
